Dana 17. juna pozvan sam u Tužilaštvo Istočno Sarajevo , kancelarija u Vlasenici, da dam iskaz u svojstvu svedoka u predmetu koji se odnosi na zlostavljanje i ubistvo deteta u manastiru Srpske pravoslavne crkve, bogoslova Milića Blažanovića.
Piše: Bojan Jovanović
Prošle godine iskaz sam dao po nalogu tužilaštva i Interpola u Beogradu.
Taj poziv ne predstavlja dokaz da je pravda konačno stigla. On je pre svega dokaz da je pravda 27 godina sistematski bežala od ovog slučaja.
Za gotovo tri decenije objavljene su stotine tekstova, emitovane desetine televizijskih emisija, iznošena su svedočenja, postavljana pitanja i ukazivano na brojne nelogičnosti. Uprkos tome, ozbiljna i sveobuhvatna istraga nikada nije sprovedena. Nije bilo političke volje, nije bilo institucionalne hrabrosti, a očigledno nije bilo ni želje da se dirne u one koji su uživali zaštitu moćnih.
Ovo više nije samo pitanje jednog zločina. Ovo je pitanje organizovanog ćutanja. Pitanje odgovornosti svih onih koji su decenijama znali, a nisu govorili. Koji su mogli da postupaju, a nisu. Koji su imali zakonsku obavezu da istraže, a nisu.
Ako je dete ubijeno, onda nisu krivi samo neposredni izvršioci. Krivi su i oni koji su prikrivali tragove. Krivi su i oni koji su zataškavali činjenice. Krivi su i oni koji su zloupotrebljavali autoritet institucija kako bi zaštitili pojedince umesto istine.
Zbog toga se danas ne postavlja samo pitanje: ko je ubio Milića Blažanovića?
Postavlja se i mnogo teže pitanje: ko je omogućio da istina o njegovoj smrti bude skrivana 27 godina?
Ko je sprečavao istragu? Ko je vršio pritiske? Ko je donosio odluke da se ćuti? Ko je u ime crkvenog ugleda, političkog interesa ili lične koristi procenio da je važnije sačuvati sistem nego otkriti istinu o smrti jednog deteta?
Bez odgovora na ta pitanja nema ni pravde ni poverenja u institucije.
Slučaj Milića Blažanovića nije samo priča o jednom zločinu. To je ogledalo korupcije, sprege moći i dugogodišnjeg institucionalnog zataškavanja koje je omogućilo da gotovo tri decenije niko ne odgovara.
Posebnu težinu ovom slučaju daje i ponašanje Srpske pravoslavne crkve. Institucije koja decenijama nastupa kao vrhovni autoritet za pitanja morala, pravde, istine i porodičnih vrednosti. Crkve koja od društva zahteva odgovornost, pokajanje i poštovanje etičkih načela, a koja je u ovom slučaju gotovo tri decenije nije dala jasne odgovore na pitanje šta se dogodilo jednom detetu u njenim redovima.
Drskost takvog ćutanja postaje još veća kada se zna da se ovaj zločin dogodio u vreme kada je na čelu SPC bio patrijarh Pavle, čovek koga mnogi vernici i danas smatraju simbolom moralnosti i duhovnog autoriteta. Međutim, ostaje činjenica da javnost nikada nije čula njegov zahtev za temeljnu i nezavisnu istragu ovog slučaja, niti jasnu i nedvosmislenu osudu okolnosti pod kojima je dete stradalo. Još bolnije je pitanje da li je porodica ikada dobila pažnju, saosećanje i podršku koju je zasluživala od institucije u čijem se okrilju dogodila tragedija.
To nisu pitanja usmerena protiv vere. To su pitanja upućena instituciji koja je samu sebe postavila kao čuvara najviših moralnih načela. Ako je Crkva pozvana da bude glas istine, zašto je ćutala? Ako je pozvana da štiti slabe, zašto nije stala uz porodicu? Ako je pozvana da svedoči pravdu, zašto nije zahtevala da se do kraja rasvetli smrt deteta koje se nalazilo pod njenim okriljem?
Upravo zato danas nije dovoljno utvrditi samo ko je počinio zločin. Mora se utvrditi i ko je decenijama ćutao o njemu. Jer ćutanje pred mogućim zločinom nije neutralnost. Ćutanje je izbor. A kada traje 27 godina, ono postaje deo problema koji se istražuje.
Istina duguje odgovor ne samo porodici i javnosti, već i svakom detetu koje mora da zna da nijedna mantija, nijedna funkcija i nijedna politička veza ne smeju biti jači od zakona.
Posle 27 godina, vreme za ćutanje je isteklo.
Vreme je da se utvrdi puna istina. Vreme je da se sazna ne samo ko je odgovoran za smrt Milića Blažanovića, već i ko je odgovoran što je ta istina decenijama skrivana od javnosti.
Jer zločin traje onoliko dugo koliko traje njegovo prikrivanje. A u ovom slučaju, prikrivanje traje već 27 godina.
