Sada kada se na Bliskom istoku dogodio istorijski događaj i Donald Tramp postigao prvu pravu pobedu svoje mirovne diplomatije, dok Rusija konačno izgubila svoj uticaj u regionu, vreme je da se osvrnemo: šta mi, Srbija, dobijamo od ovoga?
Piše: Bojan Jovanović
Na žalost, prognoze su mračne i potpuno negativne. Zašto? Ukratko, odgovor na ovo pitanje bi bio sledeći: zato što je u poslednjih nekoliko decenija vođena pogrešna politika i sa pogrešnim ljudima na ključnim pozicijama u vladi. To se dalje odrazilo na našu svakodnevicu, a rezultat je – sadašnje degradirajuće stanje.
Mada nije moralo tako biti.
Sve je počelo kada su se Putin i Klinton složili da uklone Slobodana Miloševića 2000. godine. Zaista, Miloševićeva predsednička karijera je završena ubrzo nakon toga, u oktobru te godine. Ali tek nešto više od godinu dana ranije, odnosno 9. avgusta 1999. godine, ruski predsednik Boris Jeljcin imenovao je Vladimira Putina za vršioca dužnosti šefa vlade i tako je Putin doveden na vlast u Rusiji, koja je tada bila mega-država.
Pitanje na koje ovde treba odgovoriti je: ko je Putin, ruski predsednik, i odakle je došao? Ali ova fraza da je „Jeljcin izabrao“ Putina nije tačna. Nije Jeljcin, već „Porodica“ izabrala naslednika. Kao što znamo, grupe, poznate kao „porodice“ ili „klanovi“, obično su atributi onih koji se bave kriminalnim aktivnostima.
Dugo se raspravljalo o tome ko bi trebalo da postane osoba koju je moguće kontrolisati i od koje se ne trebaju očekivati problemi. To jest, tražili su osobu koja bi osigurala ličnu bezbednost „Porodice“ i Jeljcina, a koja bi bila bezlična i ne bi nametala svoju volju i slično. Jer je za to postojao razlog. Zato su tražili sivu osobu – osobu koja nije bila ličnost, već je bila navikla da igra ulogu pomoćnika, nosi aktovke za šefa i izvršava komande.
Ako pogledate Putina iz tih vremena, setićete se nadimak koji su mu dali njegovi drugovi iz srednje KGB škole – „Moljac“. Odnosno, niko, neupadljiv (neprimetan). „Porodica” je smatrala da je on najbolji kandidat, jer bi se njime moglo upravljati. I to je bila najveća greška „Porodice”. Ali iz nekog razloga, mi tretiramo Ruse kao demokratsku zajednicu. To je bila apsolutna, stopostotna greška od samog početka. Ovi ljudi „nisu osetili“ demokratiju. Zato se Rusi u svetu već nazivaju Orcima. Elem, u književnosti, orkovi su bili vojska mitskih stvorenja koja su bila pustinjaci niske inteligencije, neotesani i neorganizovani.
Tako je već u avgustu 1999. godine počela vrtoglava karijera do tada malo poznatog Vladimira Vladimiroviča Putina.
Dalji sled je isao ovim redosledom:
- Avgust, 1999 godine – imenovanje za premijera Ruske Federacije;
- Januar 2000 godine – imenovanje za predsednika I. O. Ruske Federacije;
- Mart 2000 godine – izbor za predsednika Ruske Federacije
Kome je Rusija bila obavezna da postavi “naslednika” u licu Vladimira Putina? Mi znamo kome – Borisu Abramoviču Berezovskom, bilo je potrebno da što je pre moguće “izbaci” novog kandidata za rusku “predsedničku fotelju”. Nemirni Boris Abramovič na oku dugo držao potencijalnog “naslednika”. Novoizabrani “naslednik” obavezno je morao da sačuva tradiciju “Porodice” i da obezbedi “caru Borisu” potpuni imunitet nakon njegove “abdikacije”… Ovde želim da u knjigu E. Hodosa ubacim svoju kratku primedbu. Lično, duboko sam uveren da Putinovo ime u Jeljcinovo uho nije šapnuo samo Berezovski, već i Jeljcinova ćerka – Tatjana… Ali sa Berezovskovim odobrenjem, jer pred kraj svog mandata, Jeljcin je toliko mrzeo Berezovskog, da njegovo prisustvo nije podnosio na kilometar od sebe. Po Berezovskovom scenariju uspešno završenoj predsedničkoj kampanji, Berezovskovo “pokroviteljstvo” pokazalo se prilično neprijatno za novog ruskog predsednika, iza čijih se leđa sve jasnije čulo šaputanje o tome. A kada je “pragmatičan političar” Vladimir Putin proglasio “rat” jevrejskim oligarsima Berezovskom i Gusinskom, začuo se jak i dugotrajan aplauz od naroda u kome se probudio duh. Ruski predsednik je stekao slavu kao “oštar, ali fer” autokrata. Niko tada nije mogao da pretpostavi da iza “osobe jake volje”, iza Putinovih odluka, stoji tuđa volja, koja je sebi potčinila još jedno “bezlično stvorenje” jedinstvenim i sasvim sumnjivim dignitetom tzv. “zdravim pragmatizmom”. Pravi razlog za “dolazak” predsednika radi “najboljih” predstavnika jevrejskih ruskih oligarhijskih krugova je svesna odluka hasidske sekte Habad, koja Putinovim rukama sa svog puta uklanja nezasite “aktiviste” Gusinskog i Berezovskog… Putin dakle, preuzimanjem vlasti jednog po jednog ubija sve svoje pokrovitelje koji su ga doveli na vlast.
Ali nas ovdje zanima ta fluidna veza, ta ‘čarobna nit’ koja povezuje Rusiju i Srbiju!?
Sa srpske strane, pričaju se bajke o bratskom ruskom narodu (ne zaboravimo da Putin koristi isti narativ u kontekstu bratskog ukrajinskog i ruskog naroda), iako genetski gledano, bliska braća nismo. Istina je da Srbi i Rusi dele slovensko poreklo, ali imaju različite genetske profile zbog geografske razdvojenosti i različitih istorijskih uticaja Rusi imaju genetski afinitet sa drugim istočnim Slovenima i severnoevropskim grupama poput ugrofinskih populacija, dok Srbi, kao Južni Sloveni, pokazuju genetske veze sa drugim balkanskim populacijama, a njihovo poreklo je oblikovano slovenskim migracijama i ranijim stanovništvom. Obe populacije su bile pod uticajem srednjovekovnih migracija, ali se specifična mešavina razlikuje, što ih čini srodnim, ali ne i identičnim.
Ali da se vratimo psihotroničnoj ličnosti koja je u politiku upravljanja, ne bilo koje države, već nuklearne, unela opsesivno-kompulzivne karakteristike, predsednika Rusije Vladimira Vladimiroviča Putina.
- V. Putinove postupke predstavnici medija i političari često ocjenjuju kao terorističke aktivnosti, ponekad kao fašizam.
Andre Glucksman istaknuo je da se V. Putin “ponašao kao terorist” kada je preuzeo mere za oslobađanje talaca u zgradi Pozoriišnog centra na Dubrovci (Moskva).
Putin je optužen za učešće u organizovanju provokacija koje su postale razlog za izbijanje rata i vojnih operacija (u Čečeniji i Gruziji). Tako se niz terorističkih akata u Rusiji 1999. godine, koji su postali razlog za izbijanje Drugog čečenskog rata, povezuje upravo sa V. Putinom. Bivši zaposleni u FSB-u tvrdili su da postoje dokazi o umešanosti FSB-a u te eksplozije (pritvaranje njegovih zaposlenih koji su pripremali teroristički napad u Rjazanju), na čelu sa Putinom. Bivši zaposleni u FSB-u Aleksandar Litvinjenko je o tome pisao u knjizi „FSB diže Rusiju u vazduh“. Zbog ovog svedočenja, Litvinjenko je otrovan polonijumom i umro je u Londonu 2006. godine.
Istovremeno, tako reći, paralelno, Putin nije izostavio iz svog zamišljenog “ruskog svieta” čak ni okolne zemlje koje su mu bile od interesa, poput Srbije, proksi države za njegov pristup “toplom moru”.
Ali, iako je bio uključen u smenjivanje Miloševića, Vladimir Putin bio je još više pogođen postupcima njegovog naslednika – premijera Zorana Đinđića. Jer premijer Zoran Đinđić brzo postaje sinonim za demokratiju, poznat po svom beskompromisnom stavu koji je od Srbije stvorio lokomotivu Balkana prema Evropi… E, to se Vladimiru Putinu nije dopalo. Pošto je i sam diktator, želeo je diktaturu i u Srbiji. „Ovaj čovek mora biti zaustavljen“ (!), rekao je Putin, i već 12. marta 2003. godine njegovi agenti FSB-a ubili srpskog premijera Zorana Đinđića. Tadašnji Ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović odmah je uveo vanredno stanje i pokrenuo antiterorističku operaciju “Sablja”. Počinje hapšenje određenih osoba iz srbijanskog političkog miljea, pretres svih sumnjivih firmi, zaustavljanje vozila sa zatamnjenim staklima na putevima Srbije, ali ubica/kiler nikada nije pronađen, iako im bio tačno ispred nosa – u moskovskoj ambasadi u Beogradu, koju, uzgred budi rečeno, nisu pretražili.
Tačno je da su hapsili, pa čak i osudili određene pojedince, ali oni nisu ubice. U krivičnom pravu se traži motiv, a jedini koji je imao motiv bio je Putin! Istovremeno, proputinovski adepti Beogradske patrijaršije likovali, kao tokom proslave Parade pobede na moskovskom Crvenom trgu. Mitropolit Amfilohije drži skandalozan govor na sahrani, a Irinej Bulović, izražavajući saučešće, udovici Ružici Đinđić, štipka njene rumene obraščiće. I od tada je počeo sunovrat Srbije kao države.
Beogradska patrijaršija, pod akronimom SPC, počinje da nameće kliše „ruskog sveta“ srpskom društvu. Pogotovo u periodu 2014. godine, kada je Putin vodio hibridni rat protiv Ukrajine, i ilegalno uveo vojsku na Krim, ali bez ikakvih obeležja, osim uniformi SMB. Putin se tada pravdao da to nije njegova vojska, jer iako su ti ljudi naoružani, “zaboga, danas možete kupiti oružje na svakom kioscima u gradu.” Ta akcija je postala poznata kao „zeleni ljudi“ (neidentifikovani) koji su tada okupirali Krim i kako se ispostavilo – bili su legalna ruska vojska.
U Srbiji se, istovremeno i crkvenjaci (članovi crkve) uključuju u rat koji ih se ne bi trebao ticati, pa tako manastir Tumane kod Golupca, u saradnji sa srbijanskim vlastima, počinje organizovati svoje “vernike” za rat u Rusiji, protiv Ukrajine. Međutim, Ukrajina je pretežno pravoslavna zemlja, od koje je kasnije isto pravoslavlje primila i sama Rusija? To je tačno, ali ovde ne treba mešati čistu pravoslavnu veru, nenasilnu, biblijsku sa takozvanim „ruskim pravoslavljem“ i srpskim, koje su paganske religije i pune nasilja, ubistava bez razloga i koje krše svih deset zapovesti zapisanih u Bibliji.
Dakle, manastir Tumane kod Golupca, odmah na ratište u Donbas šalje svoju glavnu monahinju/namesnicu, mati Kseniju, koja na ukrajinsko-ruskom ratištu postaje snajpeka “Bagira” i počinje ubijati Ukrajince. A u manastir Tumane dovode mladu i sumnjivu ekipu, koja odmah počinje da organizuje dalju kampanju okupljanja „pobožnih“ mladića za rusko bojište.
Mladićima koje je Srpska crkva regrutovala u manastiru, njihova glavna veza na bojištu u istočnoj Ukrajini (koju ruski agresor okupirao) bio je Dejan Berić, zvani „Deki“, sitni kriminalac iz sremskog zaseoka Putinci. Lik je umislio da je Vladimir Putin dobio ime po tom zaseoku. To ga je inspirisalo, da nakon što je zapao u dugove od oko 20.000 evra, jer njegova privatna firma koja je proizvodila plastične prozore je bankrotirala, zadužio se do grla, pa jedini izlaz mu je bio da ode u Donbas i Krim i bori se za Putina.
Nakon što je za nekoliko godina „zaradio“ novac za 21 hektar zemlje, zemljište je stavio na prodaju putem oglasa, oženio se rusko-američkom novinarkom i počeo da se bavi isključivo raspoređivanjem mladih ljudi u ratnu zonu za ruskog agresora, koje su slali crkveni ljudi iz srpskih manastira.
Međutim, ta ljubav nije dugo trajala, i Berić je počeo da se žali da se prema srpskim plaćenicima 119. vazdušno-desantnog puka čiji su i oni bili deo, ne postupa kao prema ravnopravnima. Zatim je dodao da, Ruska komanda nije dozvolila lečenje bolesnih srpskih plaćenika, i nije im obezbedila oružje. Putin je pitao o čemu se radi, a ruska komanda mu je odgovorila da plaćenici iz Srbije ne mogu biti ravnopravni sa njima, jer su oni potpuno druga nacija. Na rusku preporuku srpski plaćenici su zatim bili pridruženi kadirovcima iz Čečenije, kao po karakteru i srodstvu najbliži im narod.
Dalja sudbina plaćenika Dejana Berića je još tužnija, jer je zbog ove intervencije kod Putina postao omražena ličnost u Rusiji, a na kraju mu je, u februaru 2024. godine, kuća u Rusiji spaljena do temelja.
Ali čak i ako još uvek živi u Rusiji, a kako bi se osvetio Rusima, Berić igra ulogu tajnog agenta Ukrajine, služeći kao lokator za lociranje meta ukrajinskim dronovima u Rusiji.
Za to vreme Rusija na svim poljima gubi globalni uticaj. Prema pisanju lista „The Guardian“, Putin je otkazao rusko-arapski samit zakazan za Moskvu. Samit je trebalo da pokaže da Rusija ostaje važan igrač na Bliskom istoku, ali se dogodilo suprotno: niko se nije pojavio. Administracija Kremlja je bila primorana da ovaj bolan udarac Moskvi apsorbuje u tišini, bez pravljenja galame. Za Moskvu je bio bolan i naslov Gardijana: „Putinovo sramno otkazivanje arapskog samita signalizira slabljenje uticaja na Bliskom istoku.” Kladivši se sve na Ukrajinu, Rusija gubi jedan region za drugim. Više nije potrebna kao posrednik monarhijama Persijskog zaliva, gde je Tramp savršeno odigrao tu ulogu, niti Azerbejdžanu i Jermeniji, gde je Rusija samo podsticala rat poslednjih 35 godina.
Rusija je na ivici kolapsa. Glavni šef Rusije danas je Kinez – Si Đinping ….. i to je bilo očigledno na paradi u Moskvi 9. marta ove godine… Putin je ponovo postao lakej kao na početku karijere. Laskanje oko Kineza je bilo očigledno. Ironično, zemlja koja je nekada sebe smatrala svetskom benzinskom pumpom sada mora da uvozi benzin iz Belorusije i Severne Koreje. Još ironičnije, na početku totalnog rata sa Ukrajinom, Rusi su pretili i Ukrajini i Evropi prekidom isporuke gasa, sugerišući Ukrajini i svim okolnim zemljama, da će se smrznuti zimi. Sada, ove zime 2025/26, ova realnost čeka i same Ruse u Rusiji. Nakon čega Ruskoj Federaciji preti raspad na mnogo manjih država, jer tamo živi 49 naroda i nacionalnih manjina. Kina pretenduje na Sibir, jer i u samoj Moskvi Kinezi na svojim radnjama ispisuju samo kineski naziv, a ne na ruskom i kineskom, kao u prošlosti. Sam Putin objašnjava publično, da njegova deca (ili unučad) u njegovoj porodici, međusobno govore kineski.
A koliko Putin ima hrabrosti i herojstva, vidimo iz činjenice da se nikada nije usudio da ode do svoje vojske na frontu, koja se bori po njegovim bezumnim naređenjima. U međuvremenu, ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski ide stotinu metara do bojne linije i čak tamo deli medalje i odlikovanja hrabrim ukrajinskim braniocima svoje zemlje. A Putin se krije negde duboko pod zemljom u nekoj vrsti bunkera, dok svoje dvojnike ili trojke šalje na površinu.
Ovde Putin podseća na američki horor film o čudovištima iz 2016. godine, scenariste i režisera Brajana Bertina, u kojem glume Zoi Kazan i Ela Balentajn. Desetogodišnja Lizi (Ela Balentajn) je umorna od brige o svojoj van kontrole majci Keti (Zoi Kazan) i zahteva da je majka odmah, usred noći, odvede da živi sa ocem. Ali na putu kroz šumu, napalo ih je stvorenje, koje je zapravo reptiloid. Nakon borbe i izlaganja čudovišta svetlosti baterijske lampe, shvate i kažu: “Gledaj, boji se svjetla”! To je Putin – boji se izloženosti svetlosti. Plaši se da ide na okupirane ukrajinske teritorije, jer bi ga osamdesetogodišnja baka, čiju su kuću uništili njegovi fašistički vojnici, izudarala kišobranom. Eto koliko je hrabar. Heroj je samo kada ljudima učini nešto gadno tuđim rukama, a to je sinonim za Ruse – gde su Rusi, tamo je propast, haos, tuga i razaranje.
Zaključak:
Ovo je brutalni rat o kome većina ljudi u našem regionu nema pojma, već o njemu raspravljaju kao da je Vijetnamski rat. Ukrajina je ogromna vojna sila sa izuzetno hrabrim ljudima. Većina ljudi iz Srbije bi u istoj situaciji pobegla i sakrila se u mišje rupe. Činjenica je da se Ukrajinci bore kao lavovi protiv Rusije. Nisu pali. Nisu pobegli. Ukrajina ima taj mentalitet koji se ne predaje i nisu isti kao Rusi, koji, iako razumeju da ih je Putin izigrao, vodi ih u propast, ne smeju da se pobune. Obična siva masa. Nikada nisu vodili revoluciju. Na primer, takozvanu Oktobarsku revoluciju 1917 godine, predvodili su je Ukrajinci. Čuvenu dbranu Staljingrada predvodili su Ukrajinci, a ne Rusi. Ukrajinci su takođe najviše ginuli u Drugom svetskom ratu, koji su započeli Staljin i Hitler. Rusija definitivno nema budućnost u narednih sto godina. Ona je parija.
Monitoring medija sve više primećuje da Izrael ide istim putem kao i Rusija: pravdajući uništenje kao „borbu protiv terorizma“, uskraćujući međunarodnim novinarima pristup zoni sukoba u Gazi i ignorišući zahteve humanitarnih organizacija. U Gazi je počela glad. Ali to nije iznenađujuće, s obzirom na to da su Putin i Natenjahu stari prijatelji. Natenjahu je odrastao u Rusiji i kod kuće govori isključivo ruski. Zato Izrael takođe prati put Rusije.
S druge strane, Srbija ne zna kuda ide sa svojim sadašnjim političkim rukovodstvom? Žele da se pridruže nekome i zato lutaju kao brodolomnici bez kompasa po mračnom okeanskom moru sveta.
Da li postoji rešenje? Svakako.
Srbi jednostavno treba da se vrate svojim korenima i da se pridruže ekonomskoj i geopolitičkoj/ekspanzionističkoj turskoj državi, tim bolje što je Carigradski put ili put za Istanbul, poznat i kao Moravski put, bio jedan od najvažnijih puteva u srednjem veku na Balkanu. Danas je to Zelena transvesala. Turska je trenutno najjača vojna sila u ovom delu sveta posle Kine (pošto je zauzela mesto nekada moćne ruske vojske, koja je svu svoju vojnu moć potrošila u Ukrajini – Aferim!).
A nakazni ljudi poput Aleksandra Vulina koji žude za ruskim svetom, mogu da dožive svoje zadovoljstvo u tom pogledu, i to vrlo jednostavno: Spakujte kofer (jedan ili dva), sedite ili u prvi avion ili autobus i krenite ka Orkostanu (Rusiji). A tamo – ogromno prostranstvo, od Kurska do Vladivostoka. Ipak, naša preporuka je Sibir, omiljeno stanište Vulinovog idola Staljina.
