U rukama držim pismo jedne od najuglednijih svetskih humanitarnih organizacija, John Templeton Foundation, koje potvrđuje da su moji apel za pravdu i brigu o preživelima zlostavljanja — saslušani. Ironično, upravo ta ista organizacija ove godine dodelila je nagradu jednom od najuticajnijih duhovnih vođa sveta, Vaseljenskom patrijarhu, za doprinos očuvanju životne sredine.
Piše: Bojan Jovanović
I tu nastaje paradoks koji je nemoguće zanemariti.
Nagrada je dodeljena za brigu o Zemlji, ali ne i za brigu o onima koji na toj Zemlji rastu najranjiviji — deci.
Za travnjake, vode, šume i okeane, ali ne i za decu čiji su životi obeleženi zlostavljanjem onih koji bi ih trebalo da štite.
Nema ničeg pogrešnog u tome da se slavi briga za prirodu. Naprotiv, to je civilizacijska dužnost.
Problem nastaje kada se briga za životnu sredinu pretvori u moralnu medalju koja prikriva tišinu o tragedijama koje se dešavaju unutar duhovnih institucija.
Kako se može govoriti o isceljenju planete, a ne govoriti o isceljenju ljudi?
Kako se može štititi svet, a ne štititi dete?
Kako se može govoriti o svetosti Božjeg stvorenja, a ne stati uz one koji su bili povređeni rukom onih koji predstavljaju Boga?
To je duboka etička nedoslednost, rana koja stoji između moralnog učenja i moralne prakse.
John Templeton Foundation u svom pismu izrazio je zahvalnost za trud, hrabrost i predanost koju ulažem u podršku preživelima. Napisali su da je moj glas čut, da su moja pisma primljena i da moj rad ima vrednost. To priznanje ne pripada meni lično, nego svima koji se bore za istinu, za bolju budućnost i za ozdravljenje onih koji su najviše povređeni.
Posebno je važno istaći da ovo priznanje obuhvata i rad Udruge Savez Hrišćana Hrvatske, čiji tim neumorno podržava preživele i zagovara njihove glasove u društvu. Ponosan sam što smo zajedno prepoznati za našu posvećenost, hrabrost i doslednost u borbi za prava i zaštitu najranjivijih.
Upravo zato taj paradoks postaje još jasniji: ako naš glas može biti prepoznat, kako onda glasovi dece još uvek ostaju neshvaćeni, neprepoznati ili zanemareni?
Ovo nije napad na pojedinca niti na instituciju.
Ovo je poziv na doslednost.
Ako je neko dovoljno veliki da prima svetske nagrade, onda je dovoljno velik i da preuzme odgovornost.
Ako može govoriti o klimatskim promenama, može govoriti i o zlostavljanju.
Ako može štititi planetu, može štititi i dete.
Jer planeta se može obnoviti — ali dete koje je pretrpelo zlo nosi svoje ožiljke celog života.
John Templeton Foundation napisao nam je da je naš glas čut. Ali naš glas nije najvažniji.
Najvažniji su glasovi preživelih, glasovi koji predugo odjekuju samo u tišini.
Sve dok se odrasli skrivaju iza nagrada, a deca iza tišine, svaka medalja ostaje nedovršena, svaka čast polovična i svaka nagrada moralno upitna.
I upravo u tom paradoksu — između brige za travu i brige za čoveka — započinje borba za istinsku pravdu.
Jer tek kada zaštitimo najslabije među nama, moći ćemo reći da smo zaštitili i svet u kojem živimo.
