U Sarajevu je 19. decembra održana snažna i potresna konferencija posvećena zaštiti dece i rasvetljavanju sudbina nestalih beba na prostoru bivše Jugoslavije. Organizatori – Udruženje nestalih beba Vojvodine i Savez Kršćana Hrvatske – okupili su u punoj sali Collegium Artisticum u Skenderiji majke, porodice, aktiviste, stručnjake i ljude savesti iz celog regiona ujedinjene istom boli i istim pitanjem koje decenijama nema odgovor.
Sala je bila ispunjena do poslednjeg mesta, ali je prostor bio prepun nečega mnogo težeg od gužve – tišine isprekidane pitanjima. Mnoga su se čula tog dana, ali jedno je odzvanjalo jače od svih: zašto baš Sarajevo?
Odgovor se nije tražio u geografiji, već u simbolici i istini. Ko može bolje razumeti majke nestale dece od ranjenog Sarajeva? Grada koji je preživeo opsadu, grad u kojem su ulice natopljene suzama majki koje su u poslednjem ratu izgubile decu. Sarajevo zna šta znači čekati, nadati se, tražiti istinu među ruševinama sistema i ljudskosti. Sarajevo zna šta znači kada institucije ćute, a bol ne prestaje.
Tokom konferencije redala su se pitanja – kratka, bolna, ogoljena do kosti:
Zašto? Zašto odgovorni ćute? Zašto se arhive zatvaraju? Zašto pravda još nije stigla? Zašto deca nemaju ime?
Posebno snažan utisak ostavila je Ana Pejić, čiji je dugogodišnji rad dao tračak nade majkama koje su godinama gurane na margine društva, proglašavane preosetljivima, sumnjičavima ili čak ludima jer nisu pristajale na zvanične verzije. Njena poruka bila je jasna: upornost je jedino što sistem ne može da slomi.
“Dana, 19.12.2025. godine održali smo zajedničku konferenciju u Sarajevu sa gospođom Anom Pejić iz Udruženja nestalih beba Vojvodine, i profesionalnu zajednicu, akademsku zajednicu, ali i širu javnost u Bosni i Hercegovini upoznali sa svim dostignućima u traganju za nestalim odnosno ukradenim bebama iz porodilišta.
Kao jedan od učesnik na konferenciji imao sam zadovoljstvo prisutne upoznati o načinima krađe beba, modusu operandi koje su koristili počinitelji, perfidnost i zloupotrebu postporodiljnog stanja i šoka majke, kako bi se djeca proglašavala mrtvim, bez i jednog materijalnog dokaza koji bi potkrijepio takve tvrdnje.
Drugi razlog mog učestvovanja u konferenciji jeste predstavljanje dijela rezultata istraživanja koje sam zajedno sa profesorom Paulom i kolegom Alexandrom provodio na području Srbije, a koje je obuhvatilo 33 porodice sa kojima smo proveli polustrukturirani intervju, čije izjave su potvrđivane kroz brojnu materijalnu dokumentaciju. Rezultati istraživanja bi trebali ugledati svijetlo dana, naredne godine, odnosno do kraja ove godine bi trebali biti poslani jednom od najprestižnijih kriminoloških časopisa na recenziju. Nadamo se da će recenzije biti pozitivne i da će od strane eminentnih profesora rad biti prihvaćen za objavljivanje. Time bi fenomen ukradenih beba po prvi puta u istoriji postojanja ovog fenomena, iz stručnog opusa ušao u jedan novi, a to je naučni opsus, što pruža dodatnu snagu i motivaciju za spoznaju naučnih rezultata, ali i motivaciju drugim istraživačima da ovom fenomenu pristupe sa naučnog aspekta.
Generalni dojam sa konferencije čini se više nego prihvatljiv, jer većina prisutnih imala je mogućnost da kroz interakciju sa svima nama postavlja pitanja i komentariše naše spoznaje. Koliki je odziv bio, pokazuje i dokazuje činjenica da umjesto planiranih sat i po, ostali smo tri i po sata.
Generalni zaključak iz konferencije, govora predavača, interakcije i spoznaje novih potencijalnih predmeta, mogao bi glasiti da entuzijazam pojedinaca ili grupa u zaštiti žrtava a osobito djece i maloljetnika mora dobiti institucionalnu dinamiku, umjesto podršku. U toj dinamici, uloga i značaj međunarodnih organizacija za zaštitu djece, čini se više nego neophodna osobito ako prihvatimo činjenicu proizašlu iz rezultata naučnika i spoznaja struke, utemeljenu na materijalnoj dokumentaciji i izjavama te svjedočanstvima majki, onda je jasan otpor institucionalne dinamike, jer je uloga pojedinaca i grupa unutar sistema više nego evidentna.
S poštovanjem.
Vanr.prof. Sandi Dizdarević
Profesor Kriminalističke psihologije”
Na konferenciji se govorilo bez uvijanja – o sumnjama na organizovanu trgovinu bebama, o nestalim dokumentima, o porodilištima kao poslednjim mestima gde su roditelji videli svoju decu, o potpisima koji nikada nisu objašnjeni i o smrtnim listovima bez tela. Govorilo se i o tome da iza svega ne stoje „greške sistema“, već sistem sam.
Kako je istaknuto, iza ove tragedije stoje strukture koje su se nekada nazivale „službama državne sigurnosti“, a danas se kriju iza demokratskih fasada, procedura i sporih sudova. Zato se ćuti. Zato se u nekim državama regiona rezolucije o zločinima nad decom odbacuju ili obesmišljavaju. Zato se apelima roditelja odgovara formalno, hladno ili nikako. Jer država ne može priznati ono što zna – jer bi tada morala priznati i sopstvenu saučesničku ulogu.
Ovo, kako je naglašeno, nije teorija zavere. Ovo je stvarnost koju je previše ljudi spremno da ignoriše jer je suviše mračna. Ali istina, koliko god bila strašna, ima jednu osobinu – ne može zauvek ostati skrivena.
Poseban deo konferencije bio je posvećen onima koji nisu bili prisutni, a trebalo je da sede u prvim redovima: nosiocima moći, autoritetima, institucijama, verskim i političkim strukturama koje godinama oblikuju društvenu svest, a ne odgovaraju za posledice. Postavljena su pitanja o humanosti koja se koristi kao maska, o bogu koji se priziva dok deca nestaju, o miru koji je nepravedan i ratu koji se opravdava, o slobodi koja se propoveda dok roditelji žive u ropstvu neznanja.
Zaključak konferencije bio je jasan i nemilosrdno iskren: danas više nemamo pravo da ćutimo. Ne možemo se skrivati iza vremena, procedura i zakona koji se sporo menjaju. Istina ne zastareva. Nepravda ne zastareva. Bol majki ne zastareva.
Ova konferencija nije obećala čuda preko noći. Ali jeste postavila temelj za ono što je najvažnije – zajedničku borbu, regionalnu solidarnost i odbijanje da se zaboravi. Ako išta ostaje iza 19. decembra u Sarajevu, onda je to poruka da humanost koja ostaje samo na papiru nije humanost, već poraz.
Sarajevo je tog dana ponovo bilo grad pitanja. I grad savesti. I grad koji poručuje da će istina, ma koliko dugo čekala, ipak doći.
