- Kakvo je bilo stanje unutar SPC dok ste bili đakon, naročito u manastirima?
Srpska pravoslavna crkva (SPC), kakvu danas poznajemo, često se percipira kao vekovni stub identiteta i duhovnosti srpskog naroda. Međutim, oblik u kojem je institucionalno delovala tokom 20. veka, posebno u periodu nakon Drugog svetskog rata, nosi sa sobom slojevitu i manje poznatu istoriju.
SPC u pojedinim fazama svoje novije istorije bila je deo šireg sistema kontrole društva.
Reč je o političko-bezbednosnoj tvorevini iz perioda kada su uniforma i mantija često služile istom gospodaru.
Danas svedočimo raspadanju crkvene strukture Beogradske patrijaršije na svim nivoima: i moralnom i verskom. Ali to nije nusprodukt sadašnjosti, već posledica semena koje je komunistička UDBA posejala u zenitu svoje vladavine na jugoslovenskim teritorijama. I mnogi koji su danas revnosni vernici, molitvenici, parohijani ili jednostavno adepti ove organizacije, nisu svesni, jer im niko ništa o tome nije rekao niti objasnio, da crkva ne postoji!
Stanje u Srpskoj pravoslavnoj crkvi — naročito u manastirima — bilo je iznutra korumpirano, duhovno prazno i moralno razoreno. Umesto mesta duhovne obnove, mnogi manastiri postali su utočišta za razne oblike manipulacije, licemerja i devijantnog ponašanja. Ono što se spolja prikazuje kao „duhovnost“, često je samo maska iza koje se krije borba za moć, novac, seksualnu dominaciju i psihološku kontrolu.
- Kakav je bio odnos sveštenika prema mladima? Ukazivali ste na pedofiliju i homoseksualizam?
Uloga sveštenika u današnjoj SPC je sledeća:
Obmana, da vas nateraju da uzimate verske istine zdravo za gotovo suprotno hrišćanskim načelima.
Nametanje kroz crkvene dogme raznih verskih tabua i raznih diktatorskih zakona.
Obmana vernika, stvaranje kvazi božanskog autoriteta, primer Svetog Save u čije ime su počinjeni najveći zločini u 20. veku, da se ne desi da otkrijete Božansko u sebi samima.
To je srž problema. SPC i sličnih institucija, projektuju Boga izvan čoveka, koriste Njegovo ime da bi kontrolisali, zastrašivali, manipulisali. Prava vera je u čoveku, u savesti, u hrabrosti da se govori istina — pa makar protiv celog sveta.
U manastirima sam lično bio svedok situacija gde se mladićima, koji dođu u potrazi za verom, nudi „duhovno vođstvo“, koje se brzo pretvori u seksualno zlostavljanje. Prikrivanje tih zločina bilo je standard, a ne izuzetak. Mnogi sveštenici su znali — i ne samo da su ćutali, nego su aktivno štitili zlostavljače.
I da budem jasan: homoseksualnost kao privatna stvar nije tema. Tema je zloupotreba moći, manipulacija, prinuda i zločin nad nezaštićenim osobama — a to je ono što se dešavalo i još uvek dešava u SPC.
- Ukazivali ste na nerasvetljena ubistva u okviru SPC?
Iza te šutnje stoji nešto mnogo dublje od puke nesposobnosti ili birokratske ravnodušnosti. U središtu tog sistema nalazi se mračna mreža saradnji, interesa službe Stasi (Štazi) u Beogradu tokom 70-ih i 80-ih godina.
Njihovo prisustvo u Beogradu podrazumevalo je aktivnu operativnu mrežu, sa logističkom podrškom domaće UDBE. Štazi agenti su koristili Beograd kao čvorište – i za razmenu podataka, i za eksperimente kontrole stanovništva, ali i za manipulaciju demografskim strukturama.
Navodno trgovinsko predstavništvo Istočne Nemačke bilo je sedište tajne službe Štazi u Beogradu.
Štazi je u Istočnoj Nemačkoj, kao i KGB u Rusiji koristio crkvene organizacije kao paravan za nadzor i infiltraciju. Isti model prenet je i u Jugoslaviju.
Kasnije istrage o pedofiliji unutar SPC – koje su, gle čuda, uvek zataškavane – vode do istih krugova… do istih ljudi.
Postoje jake indicije da su neka ubistva izvršena radi zataškavanja istine o zlostavljanjima, krađama, seksualnim aferama. SPC je u tom smislu postala više zatvorena kriminalna organizacija nego hrišćanska zajednica.
Primer je ubistvo deteta u manastiru SPC gde je bilo psihički i fizički zlostavljano od strane episkopa.
Kada je htelo da progovori, ućutkano je na svirep način.
Telo je pronađeno bez glave, ruku…
Istraga nikad nije videla svetlost dana, nikad niko nije saslušan. Porodicu niko nije obišao ni iz državnih, ni iz crkvenih organa.
Na čelu SPC-a tad je bio tobožnji svetitelj Pavle koji ga je i poslao u pedofilski pakao svojim potpisom.
Nikad nije obišao porodicu da im pruži pomoć i podršku.
Nek pati i gori u večitom paklu.
Istragu je tek sad otpočelo Tužilaštvo i Interpol. Pripremio sam obimnu dokumentaciju i dokaze.
Ja da sam na mestu patrijarha ili episkopa, verujte, promenio bih planetu.
- Slučaj episkopa Vasilija Kačavende?
Kačavenda je lice SPC koje savršeno simbolizuje tu izopačenost. Godinama su ga štitili, Crkva je ćutala. Kada su procurili snimci na kojima orgija sa mladim muškarcem, čak ni tada Crkva nije reagovala s kajanjem — već s pokušajem kontrole štete.
Ali problem nije samo njegova seksualna devijacija. Njegova otvorena podrška ratnim zločincima, njegov hod po grobovima nevinih ljudi, njegovo prisustvo u slavljenju genocida — to je prava slika SPC u ratu: crkva koja je blagosiljala zločine.
- Blagosiljanje zločina i genocida — slučaj Srebrenice, Škorpioni?
SPC, kao institucija, nikada nije zvanično osudila genocid u Srebrenici. Nikada nije izrazila saosećanje sa bošnjačkim žrtvama. Naprotiv — mnogi njeni visoki predstavnici, poput Kačavende, ali i Amfilohija Radovića, bili su otvoreni podržavaoci ideologije koja je dovela do masovnih ubistava.
Snimao se dokumentarac o Škorpionima koji ubijaju šest bošnjačkih dečaka u kameru. Cela planeta je bila zgrožena. Gde je bila SPC? Gde je bio glas pokajanja? Gde je bila moralna odgovornost? Nigde.
- Šta je Savez Hrišćana Hrvatske?
Osnovan je od strane ljudi koji veruju u autentičnu, nenasilnu, oslobađajuću hrišćansku poruku — oslobođenu od nacionalizma, mržnje, manipulacije i licemerja. SHH nije sekta, već pokušaj da se vera vrati čoveku, savesti i istini — umesto sistemima moći.
Udruženje takođe poziva na jedinstvo među svim ljudima, bez obzira na veru, rasu, nacionalnost ili državljanstvo, s ciljem postizanja dobra zasnovanog na istini i ljubavi.
Društvene i verske podele pokazale su se kao jedan od glavnih uzroka sukoba i ratova — ne samo između pojedinaca i država, već i između celih civilizacija. Stoga je potrebno promovisati saradnju i dijalog ne samo među hrišćanima već i među vernicima drugih denominacija, jer su međusobno razumevanje i dijalog neophodni za sprečavanje ponavljanja istorijskih grešaka.
Hrišćanski savez Hrvatske nije fundamentalistička organizacija ni u kom smislu. Štiti i promoviše verske i sve druge slobode i prava u skladu s Poveljom Ujedinjenih nacija — i za vernike i za ateiste.
S nadom da će Hrišćanski savez Hrvatske biti prepoznat kao konstruktivna, inkluzivna i afirmativna organizacija, svi građani su pozvani da učestvuju u njenom radu.
Takođe vredi napomenuti da je Hrišćanski savez Hrvatske uspostavio kontakte s medijima i nevladinim organizacijama širom sveta koje se bave humanitarnim radom i zaštitom ljudskih prava.
Uobičajeni ciljevi mogu uključivati:
- Pomoć ugroženima – pružanje podrške onima u teškim situacijama.
- Zagovaranje ljudskih prava – promocija i zaštita osnovnih ljudskih prava.
- Obrazovanje i podizanje svesti – informisanje zajednice o važnosti humanitarnog rada i ljudskih prava.
- Saradnja s lokalnim zajednicama – jačanje lokalnih inicijativa za podršku i pomoć.
- Održavanje socijalne pravde – borba protiv diskriminacije i nejednakosti.
- Razvoj održivih programa – implementacija dugoročnih rešenja za poboljšanje kvaliteta života.
Udruženje naglašava da su dogovorene zajedničke konferencije radi razmene ideja i podsticanja saradnje. Ove konferencije će se baviti temama kao što su:
- Humanitarni rad – razmena iskustava i strategija.
- Zaštita ljudskih prava – analiza trenutnih izazova i mogućih rešenja.
- Edukacija i obuka – organizovanje radionica za članove i volontere.
- Saradnja s drugim organizacijama – umrežavanje i izgradnja partnerstava.
- Izveštavanje o postignućima – deljenje rezultata prošlih inicijativa i planiranje budućih koraka.
Udruženje ističe da nas posvećenost vrednostima solidarnosti i pravde vodi ka izgradnji boljeg društva.
- Kakav je stav SHH prema genocidu nad Bošnjacima i agresiji Srbije na Bosnu?
SHH jasno i glasno priznaje genocid u Srebrenici. Priznajemo ga bez „ali“, bez relativizacije, bez izgovora. Srbija je izvršila agresiju na Bosnu i Hercegovinu. SPC je duhovno i ideološki podržala tu agresiju. SHH je utemeljen na moralnom imperativu — i prvi korak ka pomirenju je: ISTINA.
- Šta vas je dovelo u Istanbul?
U Istanbulu sam pronašao ljude koji razumeju šta znači nositi krst istine — protiv laži i sistema.
Prava se duhovnost više ne može tražiti u korumpiranim religijskim sistemima, već među ljudima — slobodnim, savesnim, hrabrim. Duhovno jedinstvo ne poznaje granice, nacije, verske fasade.
Patrijarh Vartolomej stao je na svetsku pozornicu s medaljom i počasnom titulom. A žrtve njegovih sveštenika – i njegove šutnje – ostaće neviđene, nečuvene i nezaštićene.
„On je izabrao da govori za šume i mora. Sada ga pozivamo da govori za nas. Za duše koje su zgazili ljudi koji su trebali da nas vode ka Bogu. Ako Crkva ne može zaštititi najmanje među nama – onda sve ikone koje ljubimo i sve sveće koje palimo nemaju smisla.“
Patrijarhu Vartolomeju predato je pismo o veoma teškom stanju duhovnosti na Balkanu.
Pozvali smo ga da se uključi u rešavanje problema seksualnog zlostavljanja i organizovane pedofilije, kao i u obnovu verskih zajednica koje žive pod monopolom SPC.
