Postoje zemlje koje su razorene ratovima.
I postoje zemlje koje su razorene mirom, ćutanjem i dogovorom da se ništa ne vidi dok se sve ne uruši.
Srbija pripada ovoj drugoj vrsti — zemlji u kojoj je mir poslužio kao alibi za zločin, a ćutanje kao državna ideologija.
Piše: Bojan Jovanović
Ovo je zemlja u kojoj vlast i Crkva, ruku pod ruku, nisu morale da zapale nijedno selo da bi počinile najveći mogući zločin nad sopstvenim narodom — sistematsko, dugotrajno uništavanje smisla, odgovornosti i života. Genocid bez metaka, bez rovova, bez fronta. Genocid spor, birokratski, umiven, sa pečatom i blagoslovom. Osvajači su barem znali da dolaze spolja. Ovi su došli iznutra, zabarikadirali se u institucijama i odlučili da ostanu zauvek.
Tragedije su se nizale — Ribnikar, Dubona, Malo Orašje, Novi Sad — ali ono što ih povezuje nije samo krv, već muk. Muk koji vrišti. Obostrani, savršeno uštimani muk vlasti i SPC. Jedni su ćutali jer su krivi, drugi jer su saučesnici, a treći jer su navikli da smrt tretiraju kao kolateralnu štetu. Nije bilo istinskog kajanja, nije bilo odgovornosti, nije bilo moralnog potresa. Samo protokoli, parastosi bez istine i saopštenja bez duše. Deca su sahranjivana, a sistem je ostajao netaknut — jer je sistem važniji od života.
Država se raspala u formularima, tenderima i privremenim rešenjima koja traju decenijama. Raspala se u korupciji koja više nije ni skandal nego standard. Institucije su pretvorene u kulise, zakoni u preporuke, a pravda u lošu šalu koju više niko ni ne sluša jer svi već znaju poentu. Ovo nije neuspeh — ovo je namera.
Crkva, nekada utočište u nesreći, danas je birokratizovana ideologija — bliža vlasti nego narodu, bliža novcu nego veri, bliža tišini nego istini. U trenucima kada je trebalo vikati, ona je šaptala. Kada je trebalo stati uz žrtve, stajala je uz moć. Kada je trebalo imenovati zlo, birala je neutralnost — a neutralnost pred zlom je uvek strana zla.
A narod? Narod je umoran, izranjavan, dresiran da trpi. Dezorijentisan, ali ne i nevin. Naviknut da preživljavanje zove životom, da poniženje zove stabilnošću. Dobili smo leteći taksi dok nam deca ne lete — nego padaju. Dobili smo makete budućnosti dok nam sadašnjost truli. Dobili smo spektakl umesto smisla, PR umesto pravde, obećanja umesto odgovora. Hleb i igre, samo bez hleba.
I sve to, naravno, „nije ničija krivica“. Uvek je neka apstraktna sila, neka sudbina, neka baba Kristina — mitski izgovor koji služi da se niko konkretan ne imenuje, da se niko ne pogleda u oči, da se niko ne pozove na odgovornost. Baba Kristina je savršena: ne postoji, ne govori, ne brani se. Idealni krivac za sistem koji živi od bežanja, od pranja ruku nad grobovima.
Ovo nije zemlja koja nema resurse. Ovo je zemlja koja nema hrabrost da prizna šta je postala — i nema snage da se razbesni na pravom mestu.
Raspala država, raspala crkva i narod koji još uvek ćuti — a ćutanje je ovde odavno prestalo da bude neutralno. Ćutanje je saučesništvo.
Jer u Srbiji danas najveći zločin nije to što se tragedije dešavaju.
Najveći zločin je to što se ponavljaju.
A najveća sramota je to što smo naučeni da ih prećutimo, da spustimo glavu, da promenimo kanal i nastavimo dalje kao da se ništa nije dogodilo.
Sve je to zbog baba Kristine.
I dok god u nju verujemo, krivci će mirno spavati.
