Srpska vlast, u potrazi za političkim poenima, očigledno ne bira sredstva kojima će se dodvoriti već umornoj biračkoj mašineriji. U pravom trenutku pred njih dolazi i smrt osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića.
Dok vlast zadovoljno trlja ruke računajući na još jedan talas nacionalnih emocija, građanima Srbije i sopstvenoj istoriji sprema se nešto mnogo ozbiljnije od političkog marketinga — još jedno pljuvanje u lice vrednostima koje bi ova zemlja morala da čuva.
Aleja zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju već je popunjena ličnostima koje, po mišljenju mnogih, Srbiju nisu zadužile svojim delima, a među njima ima i onih čiji su životi bili u ozbiljnom sukobu sa zakonom i institucijama države.
Sada u fokus dolazi malo, Topčidersko groblje na Čukarici. Govori se o mogućnosti da upravo tamo, uz državne počasti, bude sahranjen Ratko Mladić, čovek koji je pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju osuđen za genocid, zločine protiv čovečnosti i ratne zločine.
Ako se to dogodi, Srbija bi poslala strašnu poruku.
Jer Mladić bi počivao u blizini čoveka koji je Srbiju i Srbe zadužio svojim životom — Arčibalda Rajsa. Švajcarca koji je u najtežim danima stao uz Srbiju, pomagao njenom narodu i ostavio joj svoje znanje, ugled i ljubav. Čoveka koji je Srbiju voleo više nego što su je voleli mnogi koji su se njome zaklinjali.
Srbi su mu se odužili tako što su ga ubili.
Bio bi u blizini i Isidore Sekulić, jedne od najvećih srpskih književnica, koja je po sopstvenoj želji sahranjena upravo na Topčiderskom groblju, u skladu sa svojom skromnošću i nenametljivošću.
Isidora je za sobom ostavila knjige. Rajs je ostavio delo i prijateljstvo. Mladić je ostavio presude, žrtve i duboku podelu.
Zato je teško razumeti ideju da bi čovek sa takvim istorijskim nasleđem trebalo da dobije državne počasti.
Još je teže razumeti kakvu bi poruku takav čin poslao mladima.
Ratko Mladić nije bio heroj zato što je nosio uniformu. Uniforma sama po sebi nikoga ne čini herojem. Herojstvo se meri delima, odnosom prema ljudskom životu i spremnošću da se zaštiti čovek čak i onda kada je drugačiji.
A upravo tu dolazimo do priče o jednoj čestitoj srpskoj porodici sa Čukarice.
Porodica J. doživela je strašnu ličnu tragediju i izgubila dva sina. Nakon toga odlučili su da usvoje devojčicu poreklom iz Bosne i Hercegovine. Postojala je pretpostavka da je dete bošnjačkog porekla. Zbog toga nisu želeli ni da je krste.
Ali je nisu manje voleli.
Devojčica je odrastala okružena ljubavlju, pažnjom i materijalnom sigurnošću. Kada je došlo vreme, njeni usvojitelji pomogli su joj da pronađe biološkog oca i svoju rodbinu. Devojčica se vratila svojoj porodici u Bosni i Hercegovini.
Ali za porodicu J. tu nije bio kraj.
Pomagali su joj i nakon povratka — oko školovanja i svega što joj je bilo potrebno. U njihovoj kući živela je dokle god je želela.
Nisu gledali njeno ime.
Nisu gledali njenu veru.
Nisu gledali njeno poreklo.
Gledali su dete.
I upravo zato je gotovo nestvarno pomisliti da bi, ukoliko se ostvare najave o mestu sahrane, čovek osuđen za najteže zločine mogao počivati u neposrednoj blizini porodične grobnice ljudi koji su, u najtežem vremenu, pokazali šta zapravo znači biti čovek.
Porodica J. nije pravila razliku.
A Mladić je, prema presudama međunarodnog suda, bio deo politike i vojne strukture odgovorne za zločine u kojima su ljudi stradali upravo zbog svoje pripadnosti.
Upravo su trupe pod Mladićem ubile članove porodice i rodbine nesrećne devojčice.
Zato ovo nije samo priča o jednom grobu.
Ovo je priča o tome kakvu Srbiju želimo da ostavimo iza sebe.
Srbiju u kojoj su najveća priznanja rezervisana za one koji su pomagali, stvarali, lečili, pisali i branili ljudsko dostojanstvo?
Ili Srbiju u kojoj se ratna prošlost koristi kao politički alat, a osuđeni ratni zločinac pretvara u simbol nacionalnog ponosa?
Ako već tražimo uzore, pogledajmo Rajsa.
Ako tražimo veličinu, pogledajmo Isidoru.
Ako tražimo patriotizam, pogledajmo porodicu J.
Jer ponekad je najveći patriotizam upravo u tome da ne praviš razliku između deteta koje je tvoje i deteta koje nije.
A možda je upravo zato najtužnija slika Srbije ona u kojoj bi jedan osuđeni ratni zločinac mogao dobiti državne počasti dok u njegovoj blizini počivaju ljudi koji su svojim životom pokazali da Srbija može biti mnogo bolja od svojih ratova, podela i političkih manipulacija.
(Čitatelj iz Srbije)
