Dok se svet trese od afere Epstajn, dok se u najmoćnijim državama planete preispituju imena, institucije i decenije sistemskog zataškavanja pedofilije i trgovine decom, postoji jedno mesto koje ostaje netaknuto. Ne zato što je nevino — već zato što je gluho. Srbija.
Ovde je afera Epstajn prošla kao loša vest iz sveta slavnih. Jedan usputni komentar predsednika, u kojem se čak i ta globalna trauma relativizuje teorijom da bi Amerika mogla da započne rat kako bi prikrila činjenice o pedofiliji i podvođenju dece — i tišina. Medijska, institucionalna, društvena.
Piše: Bojan Jovanović
U isto vreme, domaća predstava: „istorijska zaplena droge“, kamere, slikanje, zezanje, smene kao nagrada i na kraju — proces bez procesa. Sve po starom ritualu srpske normalnosti, gde se spektakl nudi umesto odgovora, a sistem ostaje netaknut.
Ali Epstajn nije izolovana priča. On je simbol.
Simbol mreže. Simbol elite. Simbol sistema u kojem deca nestaju, a institucije gledaju na drugu stranu.
Pre nekoliko godina u srpskoj štampi moglo se čitati o centrima prostitucije i pedofilije. Osim Beograda, targetirane su okolina Subotice, Palić, okolina Šapca, Jagodina i jug Srbije, odakle su devojke organizovano odvožene na Kosovo i Metohiju. Niko od autora tih tekstova nikada nije pozvan u Tužilaštvo. Ne da dostavi dokaze — nego da objasni zašto piše.
To je možda najglasniji dokaz da sistem nije bio radoznao. A kada država nije radoznala prema zločinu nad decom, to nije propust — to je odluka.
Poseban sloj ove tišine postaje još uznemirujući kada se u obzir uzmu tvrdnje koje su se pojavile u američkom medijskom prostoru, van domašaja srpske javnosti. U jednom od najuticajnijih političkih podkasta u Sjedinjenim Američkim Državama, u emisiji Aleksa Džonsa, gost je izneo tvrdnje da je Ričard Grenel, bivši visoki američki diplomata i specijalni izaslanik za dijalog Beograda i Prištine, tokom boravaka u Beogradu imao seksualne odnose sa maloletnim dečacima uzrasta 14 i 15 godina, kao i da ruske bezbednosne službe navodno poseduju kompromitujuće video-zapise.
Važno je naglasiti: ove tvrdnje nikada nisu proverene pred sudom — ali nikada nisu ni demantovane kroz institucionalni proces. A to je suština problema.
Jer ako je činjenica — a jeste — da je Grenel zvanično i višestruko boravio u Beogradu, ako je činjenica da se u američkim medijima pojavljuju tvrdnje da strane službe raspolažu kompromitujućim materijalom, onda se nameće pitanje koje niko u Srbiji ne postavlja:
kako je moguće da ruske službe „znaju“, a srpske ne?
Ili znaju — ali ćute.
Ili ne znaju — pa se postavlja pitanje čemu služe.
U obe varijante, ishod je isti: država ne reaguje ni na najteže moguće sumnje koje uključuju decu, strane diplomate i međunarodne ucene. Kada se takve teme prepuštaju podkastima i stranim medijima, dok domaće institucije ostaju u stanju potpunog mirovanja, više ne govorimo o nedostatku dokaza — već o nedostatku volje.
U javnom prostoru se u međuvremenu pojavljuju i podaci da je veliki broj devojaka sa Balkana završio u takozvanom „Sotonističkom raju“, što se direktno uklapa u šire obrasce međunarodne trgovine ljudima. Opet — bez reakcije. Bez istrage. Bez pitanja.
Ne sme se izostaviti ni Srpska pravoslavna crkva. Ne zato što je jedina — već zato što je najzaštićenija. Dugogodišnji slučajevi podvođenja, sistematsko zataškavanje, premeštanje sveštenika, ćutanje hijerarhije i napadi na one koji pitaju postali su obrazac. Zvanični podaci iz međunarodnih registara lica povezanih sa pedofilijom u verskim zajednicama pokazuju da SPC zauzima drugo mesto, odmah iza Ruske pravoslavne crkve, sa 32,2 odsto učešća u registrovanim slučajevima seksualnog zlostavljanja u pravoslavnom svetu.
Svaki put isti mehanizam: negiranje, relativizacija, pozivanje na „napad na veru“, dok žrtve ostaju same.
Ako je tačno da je preko Balkana prošlo — ili nestalo — na stotine hiljada, a možda i više od milion dece u mrežama trgovine ljudima, da li je moguće da srpske službe to nisu znale?
Ako nisu znale — čemu služe?
Ako jesu — za koga rade?
Epstajn nije pao s neba. Takve mreže ne postoje bez logistike, granica, pasoša, policije, obaveštajnih službi, crkava i, pre svega, tišine.
A tišina u Srbiji traje predugo da bi bila slučajna.
Krug se polako zatvara. Ne zato što je pravda neumoljiva — već zato što istina uvek na kraju pokuca.
Pitanje je samo jedno:
kad je već otvorila — da li će Srbija ikada reći: uđi?
