U delu javnosti sve je rasprostranjenija percepcija da je Srbija postala svojevrsna „ruska gubernija“ – prostor u kome Moskva ostvaruje svoje političke, energetske i geopolitičke interese. Ovakav utisak ne nastaje slučajno; gradi se godinama kroz kombinaciju političkih odluka, energetskih zavisnosti i simboličkih gestova domaćih institucija.
Piše: Bojan Jovanović
Jedan od ključnih elemenata te percepcije jeste odnos Srbije prema ruskim energetskim kompanijama, pre svega u vezi sa NIS-om. Za mnoge građane i analitičare ostalo je neshvatljivo kako je država dozvolila prodaju strateškog energetskog resursa pod izrazito nepovoljnim uslovima, i to bez šire javne rasprave ili ozbiljne političke kontrole. U retrovizoru, čini se kao da se unapred nije želelo znati – ili nije smelo znati – kakve posledice takva energetska zavisnost može imati po ekonomsku i političku stabilnost zemlje. Teret ovih odluka na kraju je pao upravo na građane, što dodatno učvršćuje utisak o dubokoj potčinjenosti srpske politike ruskim interesima.
U celokupnoj slici važnu i često nedovoljno problematizovanu ulogu ima Srpska pravoslavna crkva. SPC nije samo religijska institucija, već društveni stub koji formira identitet, istorijku svest i političko raspoloženje širokog dela stanovništva. Zato svaka njena demonstracija bliskosti sa Rusijom — uključujući i posete najvišem ruskom državnom vrhu — ima višeslojni i snažan efekat. Za deo javnosti, ti gestovi ne predstavljaju samo izraz duhovnog zajedništva, već i političko poravnanje sa Moskvom, posebno u trenucima kada geopolitičke tenzije dostižu vrhunac.
Kritičari upozoravaju da se narativ „pravoslavnog bratstva“ i istorijskog savezništva neretko koristi kao instrument političkog uticaja. SPC, svesno ili ne, postaje kanal preko kojeg se taj narativ održava i legitimše, dok se domaća politika poravnava prema ruskim pozicijama — od energetike, preko bezbednosti, do spoljne politike. U najkritičnijim tumačenjima, pojedini crkveni krugovi deluju kao ideološki garant ruskog uticaja: svoj autoritet koriste kako bi ublažili kritike, neutralisali političke alternative i stvorili okvir u kojem je proruski kurs predstavljen kao „prirodan“ i „istorijski ispravan“.
Najopasniji aspekt ovakvog spleta odnosa jeste mogućnost političke i institucionalne ucene. Kada političari, funkcioneri i verski velikodostojnici svojim delovanjem — svesno ili pod pritiskom — održavaju veze koje zemlju čine ranjivom na spoljne interese, tada se u javnom diskursu otvara pitanje njihove odgovornosti. U ekstremnijim interpretacijama, oni se vide kao „veleizdajnici“ koji i dalje „zubima drže“ čvrstu vezu Srbije sa ruskim interesima na Balkanu, čak i onda kada je to u suprotnosti sa interesima sopstvenog naroda.
Sve navedeno stvara sliku Srbije kao odskočne daske ruskog uticaja u regionu — poluge preko koje Moskva nastoji da utiče na političke procese, blokira alternativne spoljnopolitičke pravce i održava strateški oslonac na Balkanu. Čak i ako su pojedine tvrdnje predmet rasprave, intenzitet njihove prisutnosti pokazuje duboku krizu poverenja u domaće institucije i sve snažniji osećaj da geopolitički kurs zemlje ne oblikuje sama Srbija, već spoljne sile kojima je politička elita, a delimično i crkveni vrh, previše spremna da udovolji.
